Home Lifestyle Na ultrazvuku je sve bilo kako treba: Rodila sam SAVRŠENU DEVOJČICU –...

Na ultrazvuku je sve bilo kako treba: Rodila sam SAVRŠENU DEVOJČICU – kako je mogla da bude tako SAVRŠENA a TAKO BOLESNA?

726
0
SHARE

Po prirodi sam vesela osoba. Ja sam prva koja će zaplesati na nekoj žurci. Ja sam ta koja će napraviti neku šalu kada nastupi neprijatna tišina – neka je i najgluplja, samo da ne bude tišine. I to sam prava ja. Uvek sam vesela, čak i kada umirem od tuge. A sada, sada umirem od tuge.

A godinu dana posle njega, opet sam zatrudnela. Uvek sam znala da želim da mi deca budu otprilike sličnog uzrasta i ovo je bio pravi blagoslov.

U ranim stadijumima trudnoće desilo se par sitnih komplikacija oko kojih ni lekari ni ja nismo brinuli. Uglavnom je to bilo krvarenje.

Na prvom ultrazvuku, presrećno sam gledala u jasne i jake otkucaje srca bebe. Par nedelja kasnije, saznali smo da čekamo devojčicu. Odlučili smo da će se zvati Everli Džo. Nisam mogla da verujem da čekam devojčicu – oduvek sam sebe videla kao mamu gomile dečaka.

Na sredini svake trudnoće trebalo bi da se obavi “anatomski skener” bebe. On je veoma važan jer se beba detaljno pregleda i nema nikakvih iznenađenja kada dođe na svet. Noć pre tog skena, jedva da sam spavala. Ujutro sam povraćala od nervoze.

Kada sam se smestila u ordinaciju, zamolila sam lekarku da uključim kameru na Fejsbuku kako bi i on pratio ovaj pregled. U to vreme poslovno je bio u Nju Džersiju. Dozvolila mi je.

Nakon što je pregled završen, lekarka je pažljivo spustila ruke sebi u krilo, pogledala me i rekla mi “Moram da vam kažem da vidim jedan problem”.

– Okej? – rekla sam, odnosno pitala, usporeno. Ne znam zašto, ali bila sam uverena da se šali. Ali ko bi se tako šalio?

Tada je usledilo objašnjenje da na skenu bidi neke abnormalnosti srca. Rekla je da će odmah pozvati specijalistu i izvinila mi se što mi donosi loše vesti. Dodala mi je maramice i izašla.

U početku nisam htela da se okrenem ka telefonu. Endrju me je dozivao, pitao me da li sam dobro. Uveravao me je da savremena medicina praktično može sve. Udahnula sam.

– Niko nije izuzet od užasnih stvari u životu. Sad je red na nas – rekla sam mu. Znala sam da je to istina. Tada sam shvatila da sam od početka trudnoće to osećala.

Specijalista je konačno došao. Bio je vrlo ljubazan i nežno nam saopštio da naša devojčica ima ozbiljne defekte srca i da će operacija biti neophodna.

Imala je sindrom hipoplastičnog levog srca, ventrikulkarni septalni defekt, pulmonalnu stenozu i atrioventrikularni kanal. Srce joj je bilo tako loše da lekar nije mogao da nam pokaže sliku pravog primera takvog srca, već je sve morao da nam crta. Rekao je da će naša devojčica morati na čitav niz operacija, i da će joj dobar deo života proći u bolnicama.

Naša Everli Džo na svet je došla 6. novembra 2017. godine. Bila je teška oko tri kilograma i izgledala je kao anđeo. Izgledala je savršeno. Kako je mogla da bude tako savršena, a tako lošeg zdravlja?

Čim se rodila, priključili su je na gomilu aparata. Prvih par dana bila je na nekim lekovima koji su joj zbunjivali telo, kako bi mislilo da je i dalje u materici.

Kada sam je konačno uzela u ruke, to je bio najsavršeniji osećaj na svetu. Sa samo tri dana imala je prvu operaciju srca. I bila je uspešna!

Čekali su par dana da se oporavi, a onda se odlučili za drugi zahvat.

Posle te druge operacije, činilo se da joj je mnogo bolje. Konačno je mogla da diše samostalno i svakog dana bila je sve jača. Kada su mi rekli da će biti prebačena iz jedinice za intenzivnu negu, plakala sam od sreće. To znači da je na veliki korak do konačnog odlaska kući, mislila sam.

Došao je i Božić koji smo slavili u bolnici, a potom sam otišla kući da bih bila malo i sa Urbanom. Dva sata po mom dolasku kući, zvali su iz bolnice. Everli je imala srčani zastoj, pokušavali su da je ožive. Rekli su nam da se odmah vratimo. Puni osećaja krivice, krenuli smo ćutke do bolnice. Ušli smo u Everlinu sobu. Oko nje je bilo oko 20 lekara i tehničara. Jedan od njih nam je prišao.

Rekao nam je da pokušavaju da je ožive punih 45 minuta, ali bezuspešno. Čak i ako uspeju, rekli su mi, oštećenje mozga bilo bi preozbiljno.

Iako sam znala da ne smem, ušla sam u sobu. I posle samo par sekundi, čula sam jednog hirurga kako kaže: “To je to. Nema više nade.”

Umrla je 9. decembra 2017. godine. Tačno mesec dana od njene prve operacije.

Svi su pokušavali da nas uteše i izjavljivali nam saučešće. Gledala sam u to malo telašce. Sada je bilo školjka, prazna školjka. Videlo se da se njen duh preselio.

Otišli smo kući. Uzela sam Urbana u ruke i plakala satima. Vratila sam ga u kolevku i srušila se na pod. Ne znam koliko sam provela sati sklupčana na podu. Nekako sam ustala, popila tablete za spavanje i otišla u krevet.

Prošlo je nekoliko meseci od smrti moje Everli i i dalje dišem. Nekada se gušim, ali dišem. Nekada ne ustanem po ceo dan iz kreveta, ali narednog ustanem. Zahvalna sam na svojoj povezanosti sa Bogom i na tome što ću je jednom opet videti, kada za to dođe vreme. Zahvalna sam na tih pet nedelja sa njom.

Draga moja Everli Džo, iako me sve boli zato što ne mogu više da te privijem na grudi, podneću rado taj bol ako to znači da ga ti više ne osećaš.

izvor blic.rs

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here