Uskoro će mraz i snegovi, a ja nemam ni jaknu ni čizme. Prošle zime sam se smrzavao u tankoj vetrovci, kaže Aleksandar Antonijević (11) iz Ponikovice kod Užica.
Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dve je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije. Deca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije – to im je da prežive.
– Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su – skupo je, nemamo – sleže ramenima Kaća.
Razume to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.
– Koliko sam bio srećan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra – žali se Aleksandar.
U dvorištu Antonijevića su dve kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.
– Pre neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i deca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proleća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti nameštaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe – opet je glas devojčice nadglasao plač.
BOL PRESTAJE ODMAH! Ako stavite komad OVE namirnice na zub, otarasićete se najgorih muka!
– Naš tata Zoran se obesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih želela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom – prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu – zalupila bih vrata – opet kroz suze zbori Katarina.
Onomad su u Aleksandrovom razredu dečaci pričali šta su kupili i gde su putovali. Nije imao čime da se pohvali.
