“KADA SAM SHVATILA KO JE MOJA PRAVA PORODICA, BILO JE PREKASNO”
Cela mladost mi je prošla u želji da odem iz roditeljskog doma. Mislila sam da su strogi, da me guše svojim savetima, da mi ne daju da dišem. Želela sam slobodu, da budem svoja, da radim šta hoću.
Kada sam konačno otišla, bilo je uzbudljivo. Novi grad, novi prijatelji, lud provod… Mislila sam da je to život iz snova. Javljala sam se roditeljima sve ređe – prvo jednom nedeljno, pa jednom mesečno, dok nisam došla do toga da mi prođe i po pola godine, a da im ni poruku ne pošaljem.
Onda je zazvonio telefon. Glas s druge strane bio je slomljen – moj tata. Mama je bila u bolnici. Trčala sam nazad, ali bilo je kasno. Nije me dočekala. Nikada joj nisam stigla reći koliko mi znači, koliko mi je žao što sam je zapostavila.
Sada sedim u svojoj praznoj sobi u kući u kojoj sam odrasla i shvatam – porodica je ono što nikada ne smeš uzimati zdravo za gotovo. Svi drugi mogu otići, ali oni su uvek tu. Dok ih ne izgubiš…
“Ako imate roditelje, zovite ih danas. Ne čekajte sutra, jer sutra možda neće doći.”
