“Nakon šest godina neplodnosti i gubitaka, konačno sam dobila sina…”
Nakon šest godina neplodnosti i gubitaka, konačno sam dobila sina — svoje čudo i verovatno jedino dete koje ću ikada imati. Sama sam ga odgajala dok nisam upoznala nekoga ko me je ponovo učinio celom. Venčali smo se, i pomislila sam da konačno imam porodicu o kojoj sam sanjala.
Ali on se stalno distancirao od mog sina. Onda sam jednog dana čula kako mu oštro govori: “Nikad više ne diraj moje stvari. Ovo nije tvoja kuća.” Moj petogodišnji sin je samo ostao ukopan na mestu. Sledećeg jutra spakovala sam naše stvari i nikada se nisam osvrnula.
Bolelo je što sam morala da ostavim nekoga koga sam volela. Ali nisam prošla kroz sav taj bol da bih dozvolila bilo kome da učini da se moje dete oseća neželjeno. Čak i posle četiri godine borbe i samoće, znam da sam donela jedinu ispravnu odluku.
Bonus:
“Imam 26 godina i nova sam mama bebi od 6 meseci...”
Imam 26 godina i nova sam mama bebi od 6 meseci. Otac deteta je otišao još rano, i iskreno, moj postporođajni period je bio jako težak. Nekih dana sam se jedva držala na nogama. Na poslu sam krišom izmlazavala mleko, trudeći se da ne pravim dramu — samo da zadržim posao i nahranim svoje dete.
A onda, niotkuda, dobijem pisano upozorenje od šefa da moram da prestanem da izmlazavam mleko tokom radnog vremena jer je to “ometajuće” i “neprofesionalno.”
Isprva sam samo zurila u ekran, potpuno otupela i preplavljena osećanjima. Kako da biram između zdravlja svoje bebe i krova nad glavom? Ali onda sam pomislila na svoje malo biće, koliko im trebam. Sve to sranje i iscrpljenost — vredi zbog njega/nje.
Naći ću način. Moram.
