“Svi mi trebamo biti istinski cijenjeni za ono što radimo…”
Moj otac je iznenada preminuo. Tuga me je pogodila snažno. Poslao sam poruku šefu, ljubazno tražeći tri dana odsustva. Nazvao me nestrpljivo: „Ovo je važan projekat. Zar ne može da sačeka?“ Tada sam shvatio sve što sam trebao znati. Nisam rekao ništa, uzeo sam slobodne dane i otputovao kući da sahranim oca.
Tamo, okružen porodicom i uspomenama, shvatio sam da nisam izgubio samo roditelja—izgubio sam i sebe u poslu koji me nikada nije istinski cijenio. Vratio sam se u kancelariju, otkucao svoju ostavku i predao je sljedećeg dana.
„Odlaziš? Sada?“ upitao je šokirano moj šef. Klimnuo sam glavom. Bio je iznenađen kada sam rekao: „Završio sam s odlaganjem onoga što je važno.“
Spakovao sam svoj sto i otišao. Mjesec dana kasnije, pokrenuo sam svoj projekat iz strasti: malu digitalnu platformu za mentalno zdravlje, posebno za one koji tuguju. To je ono što je meni tada trebalo—a sada to mogu ponuditi drugima.
